• Срећко Јовановић : Тужни кловн
• Народна прича : Добрима се помаже
• Срећко Јовановић: Вецино лукавство
• Срећко Јовановић: Гвоздени Змај
• Срећко Јовановић: Кад Жућко нестане
• Срећко Јовановић:Непослушна помоћница
• Срећко Јовановић: Трагови у снегу
• Срећко Јовановић: Чудна Сврака
• Н. Телешов: Живи камен
• Никола Трајковић: Марко и бег Константин
• Срећко Јовановић: Бела врана
• Срећко Јовановић: Звезда репатица
• Кинеска прича: Царска пресуда
• Народна прича: Снежана
• Италијанска народна прича: Баба Марта и чобанин

Срећко Јовановић

Тужни кловн

Дечјој радости није било краја када је чика Бора рекао:
У Сопот је стигао циркус и задржаће се тамо неколико дана за време вашара. Јаднога дана повешћу вас тамо да видите и то чудо.

Деца нису знала много о циркусу, али ту је био свезнајући Марко, који им је испричао оно што је знао, а знао је, прочитавши у некој књизи причу о циркусу. Поред тога, као најрадозналији, замолио је учитељицу Веру да му и она исприча нешто.

Сви су га слушали пажљиво док је причао како циркус разапне огроман шатор у коме се представа одржава, а у том шатору има места за седење за све који плате карте. У средини је простор на коме се одиграва оно најважније појављују се мађионичари и атлете, изводе се неке дресиране животиње, које поступају по наређењима својих дресера.

 Чуо сам да има циркуса у којима мајмуни јашу на слоновима, а тигрови скачу кроз пламени обруч! рекао је Марко. Онда је додао:

 Мислим да овај у Сопоту неће бити такав, али ћемо, сигурно, видети акробате како високо горе, изнад глава гледалаца изводе невероватне вратоломије.

Ноћ пред полазак у Сопот нико није спавао. Сви смо имали различите представе о томе како изгледа циркус и какви то људи раде у њему. Ко сме да се тако високо попне и да иде по жици, какви изгледају мајмуни, који успешно опонашају људе, или медвед, који ће да игра уз звуке музике.

Чика Бора упрегао је рано своје коње, наместио доста сламе по дну кола да нам
буде удобније па смо се онда "потрпали" једно поред другог очекујући полазак. Нећете веровати, било мас је једанаесторо поред мене Марко, Милан и Богдан, као и девојчице Милена, Ружа, Цвета, Вишња, Дуња, Јагода, Перуника...

Будите пажљиви успут! упозорио нас је чика Бора. А и тамо се добро владајте и пазите да се не погубите!

Ми бисмо све послушали, само да видимо то чудо, које се зове циркус. Тихо смо разговарали, на вашару, пре почетка представе, држали смо се једни уз друге.

Представу смо одгледали као омађијани. Све је за нас било ново и необично. Прибијали смо се једно уз друго када су се у арени појавили медведи, заостајао нам је

дах у грудима док смо гледали како акробате лете кроз ваздух. Највише смо се радовали када се појавио кловн обучен у шарену одећу. На глави је имао смешан шеширић, који му је стално спадао, уши су му биле клемпаве, а нос црвен, округао и велики. Улазећи у шатру, саплео се, пао, преврнуо се неколико пута па се вратио. Онда се појавио држећи у руци неко уже, на чијем другом крају није било ничега. Дубоко се поклонио и исквареним језиком почео да најављује неку ретку животињу, показујући иза себе на крај конопца:

Велики афрички хигијено... Може прогута три човек, љут и опасан... Седам дана једе ... да, седам дана једе... не. Кад свлачи кошуљицу, види се. Кад облачи кошуљицу, не види се. Сад баш облачи кошуљицу...

Најпре смо били разочарани што та афричка животиња баш сад облачи кошуљицу па не можемо видети како изгледа. После смо схватили шалу и слатко смо се насмејали.

Од свега у циркусу кловн нам се највише свидео. Дуго смо после представе причали о њему, а када смо већ кренули према чика Бориним колима, видели смо га како седи усамљен крај једних циркуских кола. Остали циркузани су се веселили. Добро су зарадили од представе па су јели печење и пили вино за постављеним столовима.

 Приђите, децо, рекао нам је. Ево, од моје зараде купио сам за вас шећерлеме... Има за сваког по једна. Хвала вам; видео сам како сте се смејали и тапшали ручицама. А то је за меме највеће задоволзство...

Зашто си тужан, чико упита Марко. Сви смо то осетили. Милени се, чак, учинило да је видела сузе у његовим очима.

Моја животна прича није нимало лепа и срећна! почео је кловн.
Изучио сам опанчарски занат,
отворио малу радионицу и нашао прелепу девојку Виду, са којом сам се оженио. Живели смо скромно, али сложно. Лагано смо стицали мали иметак, а онда нам се на нашу највећу радост родио син, коме смо дали име Радомир, као оно што смо највише волели поштен рад и мир да можемо срећно живети.

Слушали смо га док се спуштала летња ноћ. Наставио је:

 Кад му је било три године, почео је рат. Код нас у Алексинцу настао је прави пакао. Рекао сам жени да морамо бежати. Брзо смо се спаковали и ја сам све однео да ставим у кола, која су чекала пред кућом. И док сам стављао ствари и увлачио коња у запрегу, зачуо се злокобни фијук и једна турска граната пала је на наш скромни дом. Било је страшно... Видео сам како наша кућица у диму и огњу нестаје у једном тренутку...
Шта је било са Видом и Радомиром  упитао је неко.

 Обоје су погинули, а ја сам остао ту, на згаришту. Једва су ме одвукли да и ја не погинем. Када је рат завршен, вратио сам се у родну варош, али више нисам имао мира. Туга за мојим Радомиром била је јача од свега. Онда је наишао овај циркус. Примили су ме да увесељавам децу. Тако сада живим за то и радујем се када видим дечји осмех и радост у очима. То ми је највећа награда...

У повратку кући, ћутали смо па нас чика Бора упита:
Шта је, децо, изгледа да сте се много заморили?

Врх

Народна прича

Срећко Јовановић

Вецино лукавство

Пошто је воз одјурио својим путем, вештица Веца се једва подигла. На њој се све пушило од паре коју је избацила локомотива. Једва се устала и погледа-ла у даљину како тај недружељубиви змај нестаје.
-  Какав простак, какав лудак, неотесан као будак! Зар овако даму фину да претури у прашину!
Отресла је прашину са себе, села на метлу и вратила се кући, одмах дохватила Злоћу и тамо нашла објашњење шта би требало да се ради у сличним случајевима.
- Оно што сада не знамо, треба да то испитамо! - мрмљала је Веца. То је мудро, али... како? Не изгледа ни баш лако!
Листала је дуго, враћала се на оно што је већ прочитала, док није одлучила шта да се уради:
-  То ћу моћи разрешити ако ћу се преру-шити па да приђем мало ближе и сачекам кад змај стиже.
Морала је да остави своју метлу, да из-говори речи које су је претвориле у жену обучену у градско одело. Веровала је да ће тако више моћи да сазна о том змају.
-  Отићи ћу међу људе па нек буде, то што буде!
Прошла је кроз село и упутила се према железничкој станици јер је видела тамо повећу групу људи и жена. Брзо се умешала у гомилу.
-  Госпођо, докле путујете?
- упитао је Вецу неки старији човек.
-  Ја путујем, драги деко, где год хоћу чак далеко!
Веца није знала како да одговори на ово чудно питање, а човек се окренуо и отишао даље јер није имао жеље да више разговара са овако нељубазном дамом.

Вештица Веца стајала је пострани и чекала шта ће даље бити. У даљини се зачуло:
- Тууууу.......тууууу!
То је долазио воз, а Веца, која је већ прозвала тог чудног змаја "ТУ ТУ", помислила је:
-  Ево мене, већ сам ту, очекујем те ТУ ТУ!
Захуктала композиција воза зауставила се у станици, људи су сачекали да неки путници изађу па су онда пожурили да уђу. Шта је друго могла да уради Веца, него да и она уђе. Сва је дрхтала од страха:
-  Неће, ваљда, да луд буде... поједе све ове људе!
У себи је шапутала чаролију:
- Адабра, кадабра... слушај ТУ ТУ, нисам крива, морам да останем жива!
Воз је кренуо и почео да убрзава. Један млађи човек обратио се Веци:
-  Изволите, госпођо, ослободићу вам место да седнете!
-  Веца се завалила на седишту и посматрала наоколо. Још није схватала шта се
дешава. Жена, која је преко пута ње седела, извадила је печено пиле из торбе, не-колико куваних јаја и понудила остале:
-  Хајде, послужите се!
Веца је била гладна, али је смислила нешто друго. Одлучила је да на неки начин све то пребаци у своју торбу. Прилика јој се брзо указала када је воз ушао у тунел.
-  Све што жена то изнесе, нек се код мене пренесе да поделим после с Дрецом... Шушком, Муцом - нашом децом! Ха, ха, ха!
-  шапутала је и смејала се у себи.
Када воз изађе из тунела, сви се зачудише. На сточићу крај прозора није било ни печеног пилета, ни барених јаја, а ни јабука што је старац додао из своје торбе. Настала је забуна и објашњење. Људи се почеше међусобно оптуживати, а Веца је седела

мирно и смишљала нове пакости. Приметила је на врату једне девојке, која је стајала, златни ланчић с привеском. А зна се да вештице много воле злато. И то је пожелела:

1. Адабра, кадабра... Нек ланчић са при-веском буде у ђепчету мом.

Девојка је ускоро приметила да јој нема ланчића па се и она побунила. Повикала је:
-  Међу нама има неки лопов.
У том моменту појавио се кондуктер, не-какав крупан бркајлија који је просто загрмео:
-  Карте на преглееед!
Путници почеше да показују своје карте, а неки су га упозоравали да он, као служ-бено лице, мора решити питање крађе у ва-гону. Кондуктер није ништа говорио; ишао је од једног до другог путника прегледао и бушио карте.
-  Вашу карту, госпођо!   рече он Веци. Веца за карте никада није чула, извадила је из џепа шпил карата јер вештице увек носе уза себе карте за врачање и коцкање. Показала је кондуктеру.
-  Немој да се правиш луда! Возну карту тражим! - рекао је брка.
-  Ено мог пилета у њеној торби! - повика жена.
-  И мојих јабука! - додаде старац. Путници дохватише Вецу, претресоше је
па нађоше и златни ланчић. Кондуктер је изведе на првој станици, а воз настави даље.
- Ово ништа не разумем и да објасним не умем! Једну карту тражи само, а кад му педесет дамо, он постане врло груб. Освета је  зуб за зуб!
И запретила гвозденом змају:
- Јака ти је чаролија; јача него вештичија, али ако, нека, нека. И томе ћу наћи лека!

Врх

Срећко Јовановић

Гвоздени Змај

Нико није био узнемиренији од вештице када је изграђена пруга од Београда на југ. Возови су почели да јуре на обе стране, локомотиве су пиштале и хуктале, вагони су се попут неке огромне змије вукли њом, а беличасти дим се полако губио у плаветнилу неба.

Вештица Веца је са очигледним неповерењем и радозналошћу посматрала шта се догађа у долини. Најпре се плашила да тај бучни, вијугави змај не дође ту у шуму и да је не нападне. После је приметила да постоји само одређена путања по којој се он креће.
Зашто пишти, шта представља ... можда то мене поздравља? питала се Веца.
Погледала је и по страницама пожутеле Злоће, али ништа није могло да се нађе о том непознатом чудовишту или чудовиштима јер су змајеви различити и крећу се и тамо и овамо.
Злоћо, па и ти не знаш, тачан одговор да даш! закључила је вештица и затворила књигу. Али ја сам упорна и да видим врлс орна ко је то и шта представља кад се свима гласно јавља.
Ни Дреца није знала да одговори, а још мање Дрекавац. Од вампира Вукосава није могла очекивати одговор јер је умро пре него што се тај гвоздени змај појавио. Вештац је само слегао раменима када га је упитала какво то чудо по цео дан, а и ноћ, јури долином.
О кави сте сви глупани, тупи, необразовани! срдито је прошиштала Веца. Сама морам ја на крају да се прикрадам том змају. Доста, Вецо, глупог зорта можда је он наша сорта?
Чврсто је одлучила да се једног јутра сама увери и добије одговор на питање,

које је мучи данима. Обазриво ће прићи том чудном змају па ће покушатии и да поразговара са њим.

Изабрала је једно светло, сунчано јутро. Села је на своју метлу и подвикнула мачору Кићомиру да чува кућу.

 Немој нигде да врднеш и из куће да мрднеш. Многи нама мисле зло, Кићомире, ти знаш то!
Онда се окренула гаврану:

- А ти, лети повисоко и добро отвори око. Ти си моја извидница и сигурна узда-ница!
Полетели су према прузи. Вештица је била обазрива, а Гара видно уплашен. Ле-тео је врло високо и грактао:
- Опасно је ... видим ја. Не смем близу... гра, гра гра!
Вештица је направила неколико кругова над долином када се из даљине зачуо пи-сак локомотиве:
- Туууууу ... тууууууууууу!
Веца је то схватила да је гвоздени змај поздравља:
- Поздравља ме ту ... ту ... ту ... Ево ме-не, ја сам ту!
Вештица Веца се мирољубиво насмешила, спремна да се упозна са том немани, која се приближавала. За сваки случај, подигла се мало више увис. А воз је јурио, хуктао, тресао се, понегде кривудао и нас-тављао својим путем.

Подигла је вештица високо руке и махала да би на тај начин послала свој поз-драв. Воз је пројурио испод ње даље. Веца је била помало увређена:
- Види, види ... одјурио, мене није поздравио. Зар га зато није стид? Можда има рђав вид? Зар да даму не поздрави, мора да је простак прави.
Пошто је желела да сазна ко је тај змај, што јури и не обраћа пажњу, чак, ни на оне који му машу, полетела је за њим, а пошто је воз на једној узбрдици возио врло успорено, већ је почела и да га стиже. Локомотива је пућкала, а вештица је то сасвим друкчије схватила:
- Почео си и да шмрчеш ... хоћеш са мном да се трчеш!? Летим брзо као птица; понајбржа сам вештица.
Али, баш у тренутку када се вештица приближавала последњем вагону, воз је улетео у мрачан тунел и у њему нестао.

Чула се само удаљена тутњава, а из там-ног отвора излазио је беличаст дим непри-јатног мириса. Вештица Веца завирила је у тунел, али се није одважила да уђе унутра.
-  Види како има фину мрачну, смрдљиву јазбину! - помислила је Веца и била радосна.
Одлучила је да седне на метлу и да ту, крај мрачне јазбине, сачека да се овај не-познати змај појави.
- Овде ћу да сачекам ... хоћу да га упо-знам!
Морала је дуго да чека. Скоро је и зад-ремала када је поново чула тутњаву из ут-робе земље. Провирила је и видела неку удаљену светлост како се приближава.
-  Ево њега, жмирка оком ... ту ће бити једним скоком!
Бука је постајала све јача и јача. То је долазила нека друга композиција воза из другог правца. Вештица је помислила:
-  Ево, баш ћу овде стати и са њом се упознати!
Стала је крај шина и наслонила се на метлу. Локомотива је писнула пред излас-ком из тунела:
-  Тууууууу ..... туууууу!
На изласку испустила је пару, сасвим опрљила неопрезну вештицу и одбацила је далеко на траву. Сва угрувана, Веца се придигла и видела како воз одлази. Стегла је песницу и запретила:
-  Иако си гвозден змај, ипак ово добро знај: Тај се није родио, ко је Вецу победио.

Врх

Срећко Јовановић

Срећко Јовановић

Непослушна помоћница

Дуња је ишла стазом преко поља. Носила је преко рамена шарену ткану торбу пуну књига. Укрштено, преко рамена имала је мању торбу у којој је била ужина. Певушила је нешто и размишљала како ће се видети са другарицама.

Али, ово није било обично место и обично село. У њему се стално нешто необично дешавало. Недалеко одавде, на ивици шуме, на једној грани седела је вештица Веца. Очигледно да је била уморна: брисала је ознојено лице и покушала да среди прљаву разбарушену косу од које скоро није могла да види куда иде или куда лети. Стару већ искривљену метлу држала је преко колена.

 Докле ћу овако сама да се смуцам по шумама? питала се она. Већ три века свашта спремам, а одмора никад немам. Ништа помоћ нема смене, нико да пожали мене!
Толико се сажалила на саму себе да је скоро почела и да плаче. И ми бисмо је, можда разумели, да нисмо знали шта је све људима и, нарочито деци, чинила.

Моје очи лепо виде неко дете само иде! обрадовала се вештица када је видела Дуњу како трчкара стазом. Судбина ми шаље малу, али то није за шалу.

Вештица је имала свој сурови план.

 Морам стећи ученицу баш овакву девојчицу па ће ова лепотица бити мала вештичица! Ха, ха, ха! радовала се вештица. Помагаће мени свашта све што смисли моја машта. Гле како је она чиста, на њој све и свашта блиста. Непријатељ мој чистоћа; тако каже књига Злоћа.

Вештица је одједном живнула и пожурила да стигне до пропланка пре девојчице. Побегла је иза једног овећег пања и почела да изговара своје чаробне речи:

Адабра, кадабра, адабра, кадабра! Ха, Ха, хи, хи. Нек јој чиста хаљиница буде права прљавица; нека нзена коса плава буде као моја страва!

Подигла се онда мало, извирила иза пања и, гле ништа се није догодило. Дуњина скромна хаљиница била је и даље чиста, а плаве златасте косе преливале су се на сунцу.
Нервирам се, све је исто на њој остало је чисто! љутила се вештица. Мора да сам погрешила, нисам добро говорила!

Дуња је ишла даље а вештица је поновила своју злокобну претњу:
Хи, хи, ха, ха тако желим одмах ја! Адабра, кадабра. Нек јој чиста хаљиница буде права прљавица. Нека њена коса плава буде као моја страва!

Веца није могла да верује својим очима. Девојчица је и даље весело трчкарала и певушила, а хаљиница је остала чиста и коса лепо зачешљана са црвеном машницом у њој.

Поновићу све по реду, навући ћу на њу беду! На њој нек не буде исто, нек не буде ништа чисто! Адабра, кадабра. Неће бити помоћница тако чиста девојчица. Адабра, кадабра! Нек прљавља буде сва. Тако наређујем ја! скоро је викнула вештица Веца.
И опет се ништа није догодило. Девојчица је претрчала преко пропланка и поново зашла између дрвећа. Вештица се није предавала. Пожурила је да је поново престигне.

Успут је шапутала.
Да понесох књигу Злоћу знала бих шта сада хоћу!
Поновила је своју претњу и употребила нову чаролију:
Адабра, кадабра! Ја настављам своју борбу, испрљаћу њену торбу, њену косу и обућу да у моју уђе кућу! Ха, ха! Па сад лепо нек изволи - неће моћи да одоли! Ха, ха!
Зажмирила је вештица да види шта је било после ове жестоке жеље и оштрих речи. Дуња није ништа од тога чула, а није ни слутила шта јој се спрема.
- Баш је лепа приличица да постане!
ученица да се од ње плаше деца -поручује страшна Веца! - почела је вештица да храбри саму себе.
Онда је пала у очај, мало се упристојил; проговорила неколико чаробних речи на рачун свог изгледа, променила се толико да је сада личила на пристојну старију жену. Шапутала је у себи:
-  Не знам шта се то дешава, чудна за-буна је права. Чаролија не делује, а то мене излуђује! Код тог чистога створења баш се ништа и не мења!
Пчела је да плаче. Стидела се својих суза јер вештице не плачу. Нико не би смео да види ту њену слабост. Рукавом је почела да брише сузе. Седела је скрушенс на неком обореном стаблу и грцала.
Убрзо се појавила Дуња и, када је ви-дела како та старица плаче, извадила је чисту марамицу и пружила јој.
Вештицаје као опарена скочила кад јој је Дуња рекла:
-  Обришите сузе, бако марамицом овом тако, мама ми је јутрос дала ако би ми затребала,
-  Шта то опет, опет исто, бело, испегла-но, чисто! - скочила је вештица и почела да се повлачи. Бежи, бежи, одмакни се! Склони се и удаљи се! - викала је вештицг уплашено.
А, пошто је Дуња и далје стајала непо-мично, извукла је иза дрвета метлу скочи-ла на њу и подигла се увис. Убрзо је нес-тала изнад шуме.
Тек је код куће у својој књизи Злоћи прочитала:
-  Ту где чистоћа царује - наша моћ не делује! Врх

Срећко Јовановић

Трагови у снегу

Те године нападао је велики снег. Све је било бело наоколо - и шуме, и ливаде, и куће, и путеви. За нас децу велика радост. Журили смо да помогнемо родитељима око куће, а онда бисмо се упустили у нове игре и лутања по снежној површини.
Јутрос смо нешто раније кренули у поље.
-  Идемо до шуме! - рекао је Марко, а ми смо га као старијег обично слушали.
Газили смо дубок снег , покушавајући да станемо у стопе оног који је ишао пред нама - напред Марко, за њим Милена, Милан, Дуња и на крају ја. Нисмо осећали хладноћу правог зимског дана. А нисмо ни знали да нас негде изнад шуме посматрају зле очи вештице Веце.
Смрзла сам се чекајући, заслепљена гледајући ко ће да се ту појави - мене лепо да забави! - дрхтала је вештица сва прозебла и побелела од снега, сакривена у високој крошњи разгранате букве. Разуме се, нисмо могли да промакнемо њеном оштром оку:
-  Очима да не верујем и ушима да не чујем. Шкрипи под ногама снег, деца кренула уз брег, Ни у ЗЛОЋИ тога нема каква им се пакост спрема.
Пожурила је тамо на ивицу шуме где смо се ми упутили.
-  Адабра, кадабра, ... адабра кадабра! Нек се створи кућица, у кућици старица ... Нико други то не зна, та старица бићу ја! Ха ... ха!
После тих рачи, заиста, тамо на самом рубу шуме створила се скромна, али уре-дна нахерена кућица, а тренутак касније кас муња у њу је на метли улетела вештица. За-качила је метлом за прозор па се мало наљутила.
-Увек тако када јурнем, морам нешто да одгурнем. Адабра, кадабра ... У кревет ћу одмах лећи, ох, како ћу децу прећи! - ра-досно је крештала Веца.
А ми смо, не слутећи ништа ишли даље.
-  Гле, тамо је некава кућица! изненађено је показала руком Милена.
-  Али, она ту раније није постојала, ко-лико ја знам! - додао је Марко.
-  Погледајмо ко живи у њој! - предло-жио је Милан.
Пожурили смо напред, радознали да са- ј знамо ко је и када могао да сагради кући-цу за коју нисмо знали, Морам признати да се у мојој глави одмах појавио некакав црв сумње. Био сам неповерљив послед-њих дана јер смо имали више сусрета са вештицом. Полако сам почео да заостајем. У том тренутку вештица је погледала кроз  ј прозор и радосно узвикнула:                        
-  Ха, гле иду право мени, баш су глупи и зелени! Ха, ха, ха!
Легла је у кревет; само су јој очи вириле испод покривача. Ми смо пришли сасвим     близу. Девојчице су потрчале унутра, а ја сам помислио:
-  Чудно, нема никаквих трагова око куће! Нека они уђу, а ја ђу обићи са стране да погледам, ако буде могло, кроз прозор.
За то време Милена и Дуња ушле су у кућу, а за њима Марко и Милан. Вештица их је лукаво гледала.
-  Децо, затворите врата, дрхтавица ме хвата! - казала је покушавајући да јој глас буде пријатнији. Болесна сам, дрхтим јадна, поред тога сам и гладна!
Девојчице приђоше да јој помогну, а вештица  збаци са себе покривач, скочи на кревет, сва се накостреши и закрешта:
-  Ево мени радовања - четири будите пања! Хаха, ха! Адабра кадабра!
Сви четворо се укочише у тренутку. Вештица и није хтела да их претвори у пањеве, већ у послушне слуге.
Од сад ћете добри бити, верно ћете ми служити, ха!

Пришла им је и унела се у лице претећи својим дугим рукама. Очи су јој злослутно сијале.
-  Радостан је овај дан, остварио ми се сан, мој паклени грозан план! - викала је играјући око деце, која су као скамењена стајала.
Све сам то посматрао и сада закључио да се не сме више чекати. Ко зна шта је вештица наумила. Извукао сам своју лиштаљку и писнуо. Чула је то и вештица, окренула се, али није ништа приметила. Само је наставила своју претечу причу:
-  Чини ми се - неки писак, али биће то и врисак. Сад ћу све вас да потерам да ос-тварим све што смерам!
А преда мном се створила вила. Довољ-но је било да јој покажем шта се дешава у кући. Вила је одмах извукла свој чаробни штапић и узвратила сличном мером вештици:
-  У шуми зна свака лија - јача моја чаро-лија! Нека деца се покрену, скину чаролију њену! А кућица нек нестане, нек вештицу кљују враме ... Чирибу, чириба! Чирибу, чириба!
Нестаде куће, наоколо снег, вештица ту на месту где је била кућа. Марко, Милан, Милена и Дуња се покренуше, а неке црне вране долетеше из шуме и почеше напада-ти вештицу.
-  Шта је вама, што кљујете, зашто ме не поштујете! - крештала је вештица. Царица сам ја свих врана, кукавица и гаврана!
Када је схватила да је то вилино дело, почела је да прети:
-  Платићеш ми било кад! Вране пустите ме сад... Бежим, спопаде
ме јад!!!!! Врх

Срећко Јовановић

Чудна Сврака

Као и обично, када није имала друга посла и када није правила неочекиване невалзалштине, Вештица Веца читала је своју књигу, коју је звала ЗЛОЋА. А зло на вештичјем језику је добро  све супротно него код нас.
Слово С ме сад занима  мора да ту нешто има! Ха, ха, ха!  радовала се вештица. Да погледам шта ту пише, не могу да чекам више ...

Узела је и некакве наочари, које нису имале ни стакла па је скоро увукла главу у књигу ЗЛОЋУ. Била је већ пала ноћ и око њене куће летеле су неке црне ноћне птице.
Ха, у овом мрклом мраку претворићу се у свраку. Нико неће ни да слути шта вештица Веца мути, а ни деца неће знати како ћу се насмејати ... Адабра кадабра, адабра кадабра. Нек постанем одмах ја црнобела сврака та! Адабра кадабра ... Разуме се, њена чаролија је одмах почела да делује. Сада је на столу била једна обична сврака у коју нико не би ништа посумњао. Вештица је продорно грактала и почела да лети по соби. Била је нестрпљива да почне своју неслану шалу. Полетела је напоље и ... трас ... ударила право у једно дрво. Пала је на земљу на леђа, раширених крила. Повикала је:
Шта се мени деси прво, да ударим, пљус, у дрво!
Отресла је крила и устала, али није приметила да је вреба хитра ласица. Када је већ ласица била у скоку, вештица се окренула и спазила каква јој опасност прети:
Стој, стани ти ту у лету, зар ја да представљм мету.
Зачуђена ласица остала је тако да лебди укочена у ваздуху.  Кад си прождрљива страшно, претворићу те у брашно, па сутра у густој трави, нека те поједу мрави! АДАБРА КАДАБРА! Адабра кадабра.
Забеле се брашно у ваздуху и просу се на земљу. Вештица је ликовала као и обично. Тек тада је схватила да сврака није ноћна птица и да не може да лети ноћу. Прокрештала је:
Па, да, то зна и глупак  не лети се кад је мрак! Поседећу на прозору, сачекати рану зору! Ха, ха, ха!
Вратила се у кућу села на прозорски рам и једва сачекала зору да сване. Одмах је узлетела изнад шуме и брзо се нашла над селом. Видела је малог Богдана како трчи да стигне једно бело јагње, које се одвојило од стада.
Гле, то трчи неко дете, одмах нека се саплете!  наредила је вештица. А Богдан се опружио колико је дуг. Чак је и разбио колено. Горе на дрвету вештицасврака кикотала се крештаво да се није могло разумети да ли је то грактање или смех.
Ха, ха, ха ... хи, хи, хи ... тек ћете виде ти сви!  претила је и даље.
Онда је видела да Вишња носи пуну чабрицу млека, које је тетка Дара тек помузла.
А ти, моја лепа секо, нек се проспе твоје млеко!
Одједном, Вишња је испустила чабрицу и млеко се просуло по трави. Девојчица је почела гласно да плаче.
Мама ће се растужити због овога. Мени се никада није догодило нешто овако.
Ох, колико се ја радујем када дечји

плач зачујем! Идем даље, даље летим само нешто да приметим.
А доле путем Благоје се срео са Марком. Пружио је руку да се поздрави, а онда је вештицасврака изговорила следећу чаролију:
Нек не буде то поздрав, вештица сврака кикотала се крештаво да се није могло разумети да ли је то грактање или смех.
Ха, ха, ха ... хи, хи, хи ... тек ћете видети сви!  претила је и даље.
Онда је видела да Вишња носи пуну чабрицу млека, које је тетка Дара тек помузла.
А ти, моја лепа секо, нек се проспе твоје млеко!
Одједном, Вишња је испустила чабрицу и млеко се просуло по трави. Девојчица је почела гласно да плаче.
Мама ће се растужити због овога. Мени се никада није догодило нешто овако.
Ох, колико се ја радујем када дечји плач зачујем! Идем даље, даље летим само нешто да приметим.
А доле путем Благоје се срео са Марком. Пружио је руку да се поздрави, а онда је вештицасврака изговорила следећу чаролију:
Нек не буде то поздрав, шамар некабуде здрав! Ха, ха ...
Пуче шамар. Благоје погледа свог друга
и упита:
Што си то урадио? Да ли си нешто љут? Блегоје је био јачи, али је био доброду
шан и није хтео да се свађа и туче, што је Веца очекивала.
Не, не, нисам намерно! Не знам шта се то са мном десило!  бранио се Марко.
Вештици је то било чудно. Она је желела да се пријатељи побију. Грдила је:
Хајде удри, хајде скочи, ископај му одмах очи!
Она није знала да је право пријатељство јаче од сваке чаролије и да су свакоме пријатељи исто толико важни као рођаци. Ускоро је наишао чика Бора. Носио је на рамену свог сокола Витеза којим је често. ишао у лов.
Нисам хтео, тата да га ударим!  правдао се Марко.
Чика Бора је застао и погледао наоколо.
Хм, све ми је то некако чудно. Вишња је просула млеко, Богдан пао, а вас двојица умало да се побијете!
Видео је свраку на грани.
Она ми је нешто сумњива ... Витеже, отерај је!  наредио је свом соколу.
Витез се као стрела устремио на свраку, стигао је и почео да кљуца.
Остави ме, птицу малу, ја сам хтела само шалу!  грактала је и полетела колико је брже могла према шуми. Нећу више да се шалим с тим неваљалцима малим ...
Кући је стигла сва рашчупана и преморена ... Врх

Н. Телешов

Живи камен

Зими усред снежне пустиње, а за време лета усред зеленила и веселог пољског цвећа уздиже се над тихом речицом стена Живи камен.
Али није увек око ње била таква самоћа.
У давна времена била су ту велика насеља древног народа, а усред њих је живео моћан и славан витез по имену Чумбулат. Био је он човек скроман, вредан и тих у обична времена, али чим би запретила опасност да непријатељ нападне родни крај, витез је устајао у одбрану своје земље. На мрком коњу космате беле гриве, наоружан од главе до пете, кретао је Чумбулат на челу свог народа, непобедив и страшан, и увек брзо уништавао непријатеље и натериваоих у бекство.
Дуго је живео витез на овом свету, бранећи свој завичај и народ, али је и њему дошао смртни час. Сакупили се сви око њега, плакали и туговали за њим, а он их је тешио:
Не бојте се! Ја ћу и мртав увек бити са својим народом. Кад зло дође, кад непријатељ нападие на нашу земљу, приђите тада мом гробу и реците громким гласом: „  Устај, Чумбулате! Непријатељи су пред вратима!“   Ја ћу устати и поћи у бој заједно са вама.
Тако је и умро Чумбулат.
Свечано су на каменој стрмини сахранили витеза у пуној ратној опреми, онаквој какву је навлачио кад је у бој полазио; сахранили заједно с његовим мрким коњем бела репа и космате гриве. Онаквог какав је обично изгледао кад би кренуо против непријатеља, таквог су га и сахраннили. Одржали су за њим велике помене и дуго оплакивали тежак губитак:

 Нестало је међу нама великог Чумбулата! Нема с нама нашега витеза!
Пролазило је време. Све је ишло добро, и малопомало Чумбулата су почели заборављати. И заборавили би на на њега, можда, сасвим, да се одједном није појавио силан непријатељ и страшним обручем опасао земљу. Храбро се бранио народ, тешка је је била борба. Тада су се старији у народу сетили свог витеза, отишли до стене, до његовог гроба, и стали гласно звати у помоћ:
Устај, Чумбулате! Устај: непријатељи су пред вратима!
И затресла се камена стрмина, расцепила се надвоје, а из мрачне пукотине појавио се на свом коњу Чумбулат у оклопу и шлему, са штитом у руци, с копљем у стремену, с мачем над главом. На челу свог народа полетео је он на туђине: убијао је, секао и газио непријатеље избезумљене од страха и брзо је нагнао у бекство непријатељску војску. А када је опасност минула, Чумбулат је спустио свој победнички мач и вратио се чутке у своју стену; поново се она за њим затворила и прогутала га заједно с коњем.
Много времена је прошло од тог доба. Нема и тиха стоји сива стена над реком; обрасла је одоздо маховином и травом у којој понекад зашушти гуштер, а на њен врх слети дивљи гавран.
Али народ чува сећање на свог витеза. И зна да му непријатељи нису страшни, зато што ће заједно с њим поћи на непријатеља и моћни витез Чумбулат.
Зато се тај камен и зове Живи камен, јер је иза њега жива велика сила, и у народу не умире вера у срећну будућност.
Превела с руског: Вида Поповић Врх

---

Никола Трајковић

Марко и бег Константин

Једном су јахали бег Костадин и Краљевић Марко.
Побратиме Марко рече бег Костадин своме пријатељу позивам те да ми о јесени дођеш, о Митрову дану, на моје крсно име, па да видиш части и поштења, а и лепа дочека и господских ђаконија.
А Краљевић Марко му одговори искрено, као што је увек чинио кад је у питању истина:
Не хвали се, беже, својим дочеком. Кад сам оно ишао по свету и тражио брата Андријаша, десио сам се о Митрову дану баш пред твојим двором. Добро сам видео твоје славље, али и три твоја тешка нечовештва.

Изненађен, бег Костадин запита:

Каква то нечовештва помињеш, побратиме Марко?
Нашао сам се испред твог двора настави Марко у коме је све бучало од гостију. Било је ту чуло се још издалека веселог друштва, свирке и певања. Весели и раздрагани народ улазио је и излазио, као што и приличи о крсноме имену код угледног властелина и јунака какав си ти, беже Костадине! И све би било не може боље бити да случајно не застах мало даље од твога двора, где одседнух Шарина и оставих га у једном шумарку, да ме пре времена твоје слуге не опазе. Хтео сам да ступим у твој дом са што мање части и поздрава, да ме не би народ унапред хвалио и славио, што добро знаш никад нисам волео. И тако, непримећен, приближио сам се твојој капији и видео тада твоје прво нечовештво!
Које, побратиме Краљевићу Марко?
На капији је стајало двоје сироте деце, брат и сестра, јадно одевени, голи и боси, а изгладнели то им се из очију читало. Они су загледали, онако издалека, твоје препуне трпезе и видело се да су гладни и жедни, жељни добра залогаја. Удисали су дубоко у своје јадне груди мирис печеног меса, миришљавих ђаконија и колача. Било је милина, уколико то није било жалосно, како су та деца очима јела и мислима гутала све оно што су видела на трпезама у двору. Уто си ти, весео, са чашом у руци, изашао на праг свога двора, ваљда да погледаш иду ли ти нове званице. А како си њих угледао, одмах
си се смрачио и погледом их терао. Мислио си, ваљда, да ће те се деца уплашити и побећи. Али тако није било. Док се оно девојче било уплашило и прибијало уз брата, дечак, паметно неко дете, погледа те право у очи и рече гласно, да сам ја чуо: Беже Костадине, ми смо деца војника Божина. Он је погинуо на Косову, кад је сва српска војска изгинула. Мајка нам је пресвиснула од жалости, а ми, ето, идемо од прага до прага и просимо парче хлеба. Беже Костадине, отац нам је о теби говорио, и знамо да је он код тебе некада служио. Данас ти је крсно име, па те молимо да нам даш мало хлеба, а и неку мрвицу са твојих трпеза, које су данас тако пуне...

Па док сам ја осећао да ми сузе саме навиру из очију, ти си се разгоропадио и одговорио им набусито:
Не знам ја ни за каквог Божина! Одлазите ми с прага, људски гадови; не гадите ми пред господом вина!

Деца су се, гладна и жалосна, одбила од твога прага, а ја сам им одмах пришао, узео их за руке, одвео доле у чаршију, умио их, нахранио и напојио, па их оденуо у богату скерлетну чоху и зелену свилу. Затим сам их послао твоме двору, а ја остао да гледам из прикрајка како ћеш их сада дочекати.

Када си их поново угледао, није ти ни на памет могло пасти да су то она иста деца која су малочас богорадила за мало хлеба. Примио си их, радостан што ти тако лепа и лепо одевена деца долазе. Оба детета си прво подигао на руке, пољубио у оба образа, а затим си једно дете узео левом, а друго десном руком и рекао им, насмејан, јер сад си се топио од милине:

Ходите, дечице моја! Ходите у двор мој и за моје трпезе! Данас је у мене велико славље, и за младе и за старе! Можда су вам и родитељи сада овде у моме дому, а ако нису, послужите се прво што боље можете, па онда позовите и њих да амо дођу. Бег Костадин данас слави и жели да сви буду сити и весели.
Од ових Маркових речи бег Костадину није било пријатно, оборио је главу и ћутао. А Марко настави:
А затим сам ушао у твој двор. Ти си ме, истина лепо примио и поставио за најбољу трпезу. Али, гледајући оне око себе, а и оне који су били за другим трпезама, видео сам твоје друго нечовештво!
А које је то било? промукло запита бег Костадин.
Чућеш! Одмах ми је пало у очи да си имао две врсте столова. Једне богате, са златним столицама и богатим украсима; на њима су и боље ђаконије биле: ређа дивљач, скупа риба издалека, дивно воће.

А вино се, црно и бело, служило у великим кондирима, и ту је најбучније било. За те госте није ти довољно било пажње, говорећи с њима топио си се од миља, непрестано си их служио и нудио, гонећи слуге да буду још пажљивији, иако се они поломише око њих. Ту су седели они који су били нови господари, у новим оделима, који су одскоро своје богатство основали. А доле, при дну дворане, било је неколико столова са дрвеним и простим клупама. Сами столови били су без икаквих украса. А на столовима ретке чиније, слабо месо, простије воће и јевтиније ђаконије. Неку киселицу служили су из малих чаша. Ту су гости ћутали и брижно погледали око себе. За тим столовима седели су одмах сам уочио некадањи и стари господари који су власт и богатство изгубили, и на којима је стари скерлет био. Њих си ти још на вратима хладно дочекивао и честито се и не поздравивши са њима брзо их отпремао за те доње трпезе. Ти се о њима ниси бринуо, слуге твоје су их ретко служиле, више бацајући им него их нудећи. А затим сам видео и треће твоје нечовештво, које ме је да ти право кажем највише наљутило!

Бег Костадин није смео више ни да пита које је то његово нечовештво, већ је само подигао очи зурећи у Марка.Знам да имаш живе родитеље, и оца и мајку, а ниједно нисам видео за столовима да ти прву чашу вина наздраве и испију. Њих сам на све стране тражио погледом и нигде их нисам могао угледати. А знам и зашто их ниси довео за столове! Ниси их признај, беже Костадине довео зато што су остарили и онемоћали, па не могу да достојно твојој охолости одржавају твој углед, и ти си их затворио на своје крсно име у неку одајицу твога дома, далеко од гостију и славља. Е, то ме је највише ражалостило и наљутило. Ето, зато ти, беже Костадине, на твоје крсно име нећу доћи. Врх

---

Срећко Јовановић

Бела Врана

Све вране су црне и било је чудно када смо једнога дана угледали на грани, замислите, белу врану.

-  Погледајте, бела врана! - узвикнуо је Марко. То до сада нисмо видели!

-  А ни чули! - додала је Милена.

Међутим, ускоро смо сазнали како јеједна врана постала бела. За чика Миладина из суседног села причало се да разуме говор птица. Испричали смо му шта смо видели и он је после неколико дана дошао. Нама, незнано на који начин, домамио је белу врану, она му је слетела најпре на руку, па на раме. После је са њом нешто грактао, пиштао и на крају нам испричао ову чудну причу.

Можда је све измислио, а можда је и тачно да му је баш тако та необична бела врана испричала:

Вештица Веца није била задовољна својим гавраном Гавром, који је био мало прилењ и није волео да лети наоколо и гледа шта се догађа.

Погледала је једног дана Гару, добро га одмерила и закључила:

-  Ја од тебе вајде немам, зато нешто друго спремам. Постоје и друге птице, моје црне љубимице!

Вештице само воле црне птице и са њима се лепо друже. Одмах је изговорила своје чаробне речи:- 

Адабра, кадабра; адабра кадабра! Нек дођу на ове гране многобројне црне вране!

Само неколико тренутака касније зачуло се несносно грактање и злослутан шум крила. Вране су почеле да слећу на околно дрвеће па, чак, и на прозор вештичине куће. Оне најсмелије ушле су унутра. 

- Живећемо ми у дружби - бићете у мојој служби! Од сад треба ви да знате, да ме обавештавате: где се деца та састају, куда иду, куд лутају! Ха, ха, ха!

Прочитала је у својој књизи Злоћи да вране могу толико поплашити децу и да их дотерају овде, на ноге, пред кућу, па ће онда моћи да ради са њима шта хоће. Очи су јој засијале невиђеном злобом, па је просиктала:

-  Хоћу да брзо одете и сву децу доведете! Да плашите и гракћете, да вичете и гребете! Адабра, кадабра ...

Подиже се страшна граја. Шума је одјекивала од злослутног грактања. Вране узлетеше, зацрни се небо као да се одједном наоблачило. Долетеше над ливаду где смо се играли.

Застали смо изненађени и покушали да отерамо те црне, птице - злослутнице, али нисмо успели. Летеле су над нама, додиривале нас крилима, а неке чак и кљуцале.

-  Бежимо одавде! - узвикну Милан и поче трчати према шуми.

Ми појурисмо за њим, надајући се да нас вране не могу гонити међу дрвећем,   али смо се преварили. Оне су опет биле ту око нас. Вешто су летеле између дрвећа, јуришале на нас, грактале. Бежали смо колико смо могли покушавајући да се не раздвојимо... Онда се пред нама појавила некаква колиба; врата на њој била су отворена.

-  У колибу за мном! - повика Марко.

Ми утрчасмо, а Марко за нама затвориклимава врата, нађе некакву криву мотку, па их подупре.

-  Тако, сада смо безбедни од ових птичурина! - закључи он са олакшањем.

Дисали смо убрзано од страха и трчања, поседали на под прекривен сламом и таман почели да смишљамо како да се извучемо одавде јер се грактање већ полако стишавало, када се зачу злочесто и нама познато крештање:

-  Ха, ха, ха ... Мислили сте спасилица за вас ова колибица. Ви сте приглупа дечица... Вецина је то замчица! Хи, хи, хи! Ту сте сада закључани, пишу вам се црни дани. Ха, ха, ха - баш сам задовољна ја!

Шкљоцну неки кључ споља у брави. Схватили смо да смо упали у замку и да се не можемо лако извући. Почели смо ускоро да очајавамо. Вране се више нису чуле и зачудили смо се када смо угледали да је само једна остала ту крај колибе. То се лепо видело кроз пукотину међу даскама.

Вишња кроз један избијен чвор на дасци баци неколико мрвица своје ужине врани. Она их брзо покљуца. Била је гладна. Вишња онда баци и неке мало веће комаде хлеба и сира, које је могла протурити кроз отвор.

Пошто је све покљуцала, врана нестаде из нашег видног поља, а затим се појави на једном отвору горе над нама.

Она нам показује куда можемо изаћи! - рече Дуња.

У пењању сви смо били вешти. Помогли смо једни другима и убрзо се нашли на слободи. Нама познатим стазама ускоро смо били у селу. А вештица је тек касније видела шта се догодило. Схватила је да нам је помогла једна врана. Почела је да је проклиње:

- Адабра, кадабра ... Заувек ћеш запамтити - нећеш више црна бити. Дружба ће знати цела - бићеш од сад врана бела... Ако некад видите белу врану, знајте да је постала таква зато што је била боља од осталих врана - јер је помогла деци. Врх

---

Срећко Јовановић

Звезда репатица

Већ две недеље тетка Мара је болесна и не устаје из кревета. Много је ослабила и по кући све мора да ради Милена. Неколико дана је морала и да изостане из школе. Одмах се ту нашла и Дуња да јој помаже и обави неке послове у кући. Марко и Милан су и даље ишли у школу и помагали у оним мушким пословима чика Бори. А он, био је врло забринут.

Најпре је покушао неким народним лековима - облогама и чајевима, али ништа није помогло. Позвао је и неку жену из суседног села која се бавила лечењем онако како је знала и умела. Ни она није могла помоћи. Болови нису престајали и морало се нешто друго предузети.

Једне вечери чика Бора је рекао: - Сутра рано ујутро узећу чезе и одвести маму у Београд. Тамо ће је прегледати и видети шта треба даље да се предузме!

Те ноћи Милена није спавала, мучиле су је разне рђаве мисли. Покушавала је да заспи - није могла. Присиљавала је себе да мисли на нешто лепо, на време када ће мама да оздрави, али су зле слутње биле јаче од свега.

Ујутру је чика Бора упрегао коња у чезе, помогли су заједно мами да се попне, лепо је умотали у неки ћилим. Тетка Мара је на растанку поручила:

- Децо, будите добри и слажите се лепо. А ти, Милена, моја добра девојчице, позови Дуњу нека ових дана буде ту са вама!

Дуња је дошла већ тог после поднева; заједно су распремиле кућу, припремиле Марку и Милану вечеру, нахраниле коке и свиње. Помузле краве... Мало су причале о тетка Мариној болести.

Увече су се дуго договарале како ће помоћи тетка Мари да се опорави када се буде вратила из Београда.

Сутрадан увече вратио се сам чика Бора. Деца су стајала непомично; девојчице су почеле да плачу.

- Где је мама? - питала је грцајући Милена.

- Не брините, остала је у Београду на операцији, али ће већ за две недеље бити поново са нама! Доктори су ми казали да је добро што сам је довео у болницу и да би се лоше завршило да је остала овде још неки дан. Онда су наступили дани неизвесности и бриге. Чика Бора је два-три пута ишао у Београд, а једном је повео и Милену. Мама је успела да проговори неколико речи и да је помилује:

- Пази на браћу... моли се Богу и зна да ће ми ваше жеље и молитве више помоћи од свих лекова! Милена је пољубила маму, посета је била кратка и она и чика Бора морали су назад.

Дуња је била радознала и питала је с свему - како је тетка Мара, како изгледа у болници, да ли је Београд велики и леп има ли много света по улицама.

Милена је показала једну књигу другарици:

- Ово је књига бајки, коју ми је тата купио. Данас ћемо је заједно читати.

Књига је, заиста, била занимљива и девојчицама се нарочито свидела нека прича о звезди репатици, која се појављу је ретко; прелети преко тамног неба и за собом остави светао траг, који убрзо нестане. Та звезда значи или неку важну вес коју ће примити онај ко види звезду или означава да се негде у свету у правцу у коме је звезда полетела догодило нешто значајно. Можда је избио рат, родио се неки важан будући научник или је прорадио вулкан.

И, још је једно својство имала ова чудна звезда путница, која за собом оставља траг и показује људима пут до неких крајева или решења. Док ома путује небом, а то траје врло кратко, па је зато неко зове и звезда падалица, онај ко је види, треба да одмах пожели нешто и... жеља ће му се испунити.

- Милена, знаш шта, казала је Дуња. Ноћас и следећих ноћи чекаћемо нашу звезду падалицу, па ћемо и ми нешто пожелети!

- Да, Дуња, у овој причи, за коју пише да је истинита, девојка је пожелела да јој се момак врати са далеког путовања из дивље земље и он се заиста вратио!

Следеће две ноћи, док нису заспале I загрљене, девојчице су чекале звезду, али I се она није појављивала.

- Записаћемо на ове две цедуље наше жеље и нећемо их једна другој показивати док не прелети звезда! - предложила је Дуња треће вечери.

Девојчице су исписале своје поруке, савиле цедуљице и чекале. Звезда се те вечери појавила горе негде високо на источној страни неба, прешла велик пут и ј нестала у дубини на супротном крају

Девојчице одмах показаше своје листиће. На Миленином је писало:

- Да ми оздрави мама!

А на Дуњином:

- Да оздрави тетка Мара.....

Тетка Мара је, стварно, оздравила и I вратила се после десетак дана. Девојчице су јој показале своје цедуље, а Мара им је поручила:

- Баш сте слатке и добре, то ми је и Бора рекао. Не заборавите да вам у животу другарица може бити важна ', колико и сестра! Врх

---

Кинеска прича

Царска пресуда

Некад је у Кини владао цар, кога је народ много волео због правичности и доброте. Једнога дана пришла му је царица и рекла врло узбуђено:

- Господару, увредио ме је један лажљивац и ја те молим да га најстроже казниш.

- Према кривици биће и казна. Кажи ми шта је скривио?

- Јавише ми да некакав трговац нуди скупоцене наките. Примила сам га и изабрала сам ланац од драгог камења, као повезани трешњеви цветови; па онда од рубина израђен пупољак мака у лишћу од сафира и једног лептира с провидним крилима од танког сафира. Платила сам колико је тражио. Али кад сам те наките показала нашем златару, он их је прегледао и рекао да је драго камење лажно! За ту превару желим да га најстроже казниш!

- Каква кривица таква ће бити и казна! - одговори цар, а царица настави:

- Једина је казна да варалица погине од дивљег бика!

- Добро. Казну ће извршити животиња онако како је и кривац извршио превару. После тога разговора велики мандарин саопштио је пресуду кривцу. Кроз три дана страдаће од дивљег бика. Извршењу казне присуствоваће увређена царица, цар и цео двор.

Затим су затворили кривца, да сачека дан извршења пресуде. Трећега дана одвели су га у арену, у којој су на осуђенике пуштали дивље звери. Ту су већ седели и цар и царица, великодостојници, дворјани и народ. Цар даде знак да отворе врата зверињака. Кривац блед, преплашен, дршће као прут.

Ударише у бубњеве, затрубише у трубе, а два џелата повукоше конопце, који подижу врата зверињака. Сви се подигоше, да боље виде страшан тренутак, а осуђени паде на колена и покри лице руком.

Из зверињака лагано и мирно изиђе - лепо, бело јагње. Полако приђе осуђеноме, па му њушком дотаче руку и заблеја. Осуђеник се трже као из тешкога сна, ухвати се рукама за главу, па онда бризну у плач. Тада се чула тиха и пријатна музика. Цар се подиже и рече:

- Обећао сам да ће овај бити кажњен према своме делу. Његово је дело превара и кажњен је преваром. Уверен сам да га је та казна опаметила и да ће му бити поука целог живота.

Царску пресуду поздравио је одушевљени народ. Кривац је пуштен и отада никад никога није преварио. Врх

---

Народна прича

Снежана

Били старац и баба. Живели су лепо и у слози. Само су били жалосни што деце нису имали. Дошла је снажна зима, завејали сметови до појаса, изишла дјечица на улицу да се играју, а старац и баба их посматрају кроз прозор и мисле на своју жалост.

- Ајде, бабо, да правимо кћер од снега - рече старац.

- Добро - одговори баба.

Стави старац капу на главу, изађоше у башту и почеше да праве кћер од снега. Наваљаше снажну груду, направише ножице и ручице, а на врх наместише главу од снега. Направи старац носић, уста, подбрадак. Погледа, а оно Снежани усне поруменеше, очице се отворише; посматрала она старе и осмехивала се на њих. Затим поче да маше главицом, поче да покреће ручице, ножице, стресе са себе снег - и изађе из смета жива девојчица.

Обрадоваше се стари, одведоше је у собу. Гледају је, па не могу да јој се нарадују. И почела је кћер да расте код старих невероватно брзо; из дана у дан све лепша постајаше. Бела је као снег, руса коса пала јој до појаса, али је увек била бледа. Стари је волеше више од свакога блага и не могу да је се нагледају.

Расте кћерка - паметна, окретна и весела. Према свима је умиљата. Полази јој за руком сваки рад; а кад запева, не можеш да је се наслушаш. Прошла је зима. Почело је да пригрева пролећно сунашце. Зазеленела трава, на местима се отопио снег, запевале шеве.

А Снежана се изменила, постала тужна.

- Шта је то с тобом, кћери, - питају је стари. Што си тако тужна постала? Да ниси болесна?

- Ништа татице, ништа мамице, здрава сам.

Сад се и последњи снег отопио. Расцветало се цвеће по ливадама. Долетеле су птице. А Снежана из дана у дан све је тужнија, све чудноватија. Од сунца се крије. Воли сенку, хладовину, а још више кишицу.

Једанпут се небо натуштило, појавили су се на њему црни облаци и почео је да пада крупан град. Обрадовала се Снежана граду као просутом бисеру. Кад је поново грануло сунашце и град се истопио, заплакала је Снежана тако горко, као сестра за братом рођеним.

После пролећа дошло је лето. Скупиле се девојке да шетају по шуми па зову и Снежану:

- Хајде с нама, Снежана, по шуми да шетамо, да певамо и играмо. Не хтеде Снежана да пође у шуму, а стара је наговара: - Пођи, кћери, провесели се с другарицама!

Отишле девојке са Снежаном у шуму. Почеле су цвеће да беру, венце да плету, песме да певају, коло да играју. Само је Снежана, као увек, била тужна.

А предвече накупише девојке суварке, наложише ватру и почеше све једна за другом да прескачу ватру. Позади свих стала је Снежана. Потрчала је она, кад је дошао ред на њу, за својим другарицама. Прескочила је ватру, али у тај час изненада истопила се и претворила у бели облачак. Подигао се облачак високо у небо. Њене другарице чуле су позади себе само једно жалосно "Ау!". Окренуле се оне, али Снежане није било. Почеле су да је позивају: - Снежана! Снежана!

А по шуми се чуо одјек њиховог гласа. Врх

---

Италијанска народна прича

Баба Марта и чобанин

Једног јутра, почетком пролећа, чобанин потерао стадо на пашу. Срете га „баба Марта“ и упита:

Куда ћеш данас са стадом, чобанине?
Ето, Марто, идем на брдо.
Имаш право, драги чобанине. Срећан пут! А у себи рече: „Ах, не бери бриге! Уредићу ја тебе данас!“

И, Боже, тога дана просу се киша, као из кабла. Прави потоп! И то само на брду. А знате ли зашто? Чобанин је био неповерљив према „баба Марти“. По лицу јој је познао да му не мисли добро. Зато јој је и казао да иде на брдо, а отерао је стадо у долину. При повратку кући опет срете „баба Марту“.

Е, добро, чобанине, како си прошао данас?
Одлично. Био сам у пољу... дан је био веома леп... Па оно сунце... дивота!
Истина? Е баш ми је мило (а уједе се за усну). А сутра куда ћеш?
Опет тамо. Био бих луд да мењам, кад је овако лепо време.
Врло добро! Збогом!

Растадоше се. Но чобанин место у поље, оде на брдо. А Марта пусти кишу и ветар права Божја казна. Долина је страдала и напунила се барама. Увече нађе чобанина:

О, добро вече, пастиру мој; па како, како данас?
Прилично. Знаш, био сам на брду, а тамо ти је било право лето. Какво небо!
Какво сунце! Само да певаш!
Баш се радујем! А сутра? ј Сутра ћу у поље, чини ми се
да се од Алпа јављају неки облачићи.
Па, да видиш, и ја бих ти саветовала то исто.

И тако, да би заварао траг, чобанин је увек казивао противно, и Марта га: никако није могла насамарити.

Већ је крај месеца марта. Последњег дана „баба Марта“ упита чобанина:

Како иде, чобанине?
Одлично. Већ је март свршен; прошао је.
Сад сам на коњу. Више се не бојим и могу мирно спавати на оба уха.
Право велиш. А куда намераваш сутра?
У поље. Ближе ми је и лакше.
Браво! Збогом!

Онда „баба Марта“ похита Априлу, па га замоли да јој позајми бар један дан од његових. Април се није дао много молити и испуни јој жељу. То је било 30. марта.

Сутрадан чобанин истерује стадо и безбрижно иде у равницу, као што је казао. Та сад ја април и не боји се неке подвале. Кад тамо, таман се стадо раштркало по равници да пасе, а оно зајеча, затутњи, заковитла да те страх ухвати. Небо се провали; бура, олуја, киша, па снег! Као да долази страшни суд! Наврат нанос чобанин прикупи стадо, па брже натраг. покисао, озебао, изнурен стиже кући. Увече „баба Марта“ жмирка:

О, чобанине, добро вече!
Добро вече, Марто...
Па како прође данас?
Ох, ћути, ћути молим те! Црњега дана никад нисам имао. Ни усред јануара таквога не може бити. Као да су сви ђаволи из пакла одрешени и побегли овамо! Ах, доста ми је овај дан за целу годину! Јадне моје овчице, јадно моје стадо!

Ето, због тога, веле, март има 31 дан; јер је један позајмио од априла. Тако мисле прости људи.

Превео с италијанског: Ђ. Бошковић _ Врх

---