Упознајмо животиње

Скерлетни Ибис

Настањени су у тропским пределима Јужне Америке. Станишта им се налазе у мочварама, лагунама и обалама река.

Дугачки су од 56 до 61 центиметара а тешки око 650 г. Скерлетни ибис је, како му и назив каже, црвене боје, само су му врхови/крајеви крила црни. Гнездо прави у дрвећу које се налази у близини воде, у великим колонијама. Оба родитеља учествују у прављењу и чувању гнезда .

Женка положи до пет јаја. После двадесетак дана инкубације, млади могу да напусте гнездо. Храни се љускарима, мекушцима, инсектима, жабама. Млади су сиве/беле боје.

Међутим, хранећи се црвеним рачићима у тропским мочварама, њихово перје постепено добија специфичну скерлетну боју. У просеку живи петнаест до двадесет година, а у вештачким условима 30 година. Попут других птица, против непријатеља се бори кљуном, ногама и крилима како би заштитио себе и своје младе. Дугачким кљуном чисти своје перје.

Бернардинац

Постоје две врсте бернардинаца: дугодлаки и краткодлаки. Беле су боје са „плаштом“ боје рђе која се простире преко леђа. Бернардинци имају беле шапе, беле груди и врх репа, који је изразито китњаст.

Ови пси се први пут помињу у седамнаестом веку када су одгајани као пси за пратњу, а посебно као спасиоци у снегу и магли изгубљених путника. О томе сведоче бројне хронике објављене на разним језицима, али исто тако и бројна усмена предања, у којима се говори о псима који су спасили многе људе. Дресирани су да прате људски траг, па често добровољно, претражују кланце и путеве на планини. Обично носе на врату кошарицу с храном или буренце с вином, а на леђима вунене покриваче.

Најпознатији пас ове пасмине био је Бери, неуморна животиња која је у току свог живота спасила више од четрдесет људи. Када је угинуо, препариран је и налази се у музеју у Берну.

Од 1887. признат је као швајцарска раса и од тада је бернардинац национални пас у Швајцарској.

Мужјаци су крупнији од женки, имају већу главу и високи су најмање 75 цм.

Лисица

Међу лисицама најпознатија је црвена лисица која је и најкрупнија од свих врста. Лисица живи у степским крајевима, у низинским шумама, на брежуљцима и у планинама, свуда где има дивљачи.
Лисица себи припреми врло дугачку и дубоку јаму у подножју стабала или у неком густишу. Углавном бира место где јој ни људи ни пси не могу прићи. Понекад користи и јаме које су ископали јазавци пошто их претходно отера. Преко дана дрема у јами и тек је у сумрак напушта и креће у лов. Зими, међутим, кад огладни одлази и по дану у шуму да потражи храну.

Тело лисице је дугачко готово метар, а реп педесет центиметара. До рамена је висока око тридесет пет центиметара, а тешка до десет килограма. Лисица је ловац и стога има изванредно оштар вид, њух и слух. Најпрепреденија је од свих животиња.

Веверица

Живи на храсту, јели и букви у сеновитим и влажним шумама. Распрострањена је по читавој Европи, у Азији и Америци.

Веверица је необично радознала. Нема кутка у шуми који она неће претражити. По цео дан трага за храном коју сакрива у шупљину неког дрвета. Кад стигне зима долази у скровиште и једе оно што је спремила.

Веверица се храни семенкама, младицама, бобама, али највише воли жиреве, орахе и лешнике. Радо једе и јаја, инсекте и сасвим младе птице.
Док једе обично седи на стражњим ногама, репа савијеног дуж леђа; залогај приноси устима предњим шапама, зубићима прегризе кору, а онда прстима вади садржај.

Веверица је дуга око четрдесет пет центиметара заједно са репом, а тешка три стотине до четири сто тине грама.

Има прелеп велики реп обрастас дугачком и густом длаком.Служи јој као кормило док скаче кроз ваздух и помаже да одржи равнотежу док се креће по гранама дрвећа.
Има врло снажне секутиће у облику длета који непрестано расту.

Да би их истрошила, веверица је принуђена да глође и грицка по читав дан.

На шапама има пет прстију размештених попут прстију на човечјој руци, што значи да са лакоћом може да хвата предмете и да се закачи за разна упоришта.

Крзно од веверице је лепе риђе боје на леђима, а беле с трбушне стране.

Врх

Лабуд

Живи у дивљини, у језерима и барама северне Европе, Азије и Аустралије. Узгаја се, такође, у великим парковима и зоолошким вртовима.

Приликом полетања, превали двадесетак метара ударајући по површини воде крилима и ногама да би развио брзину. У лету достиже брзину од стотину километара на сат.
У јесен се лабудови окупљају у јата, напуштају своја гнезда и одлазе у крајеве са блажом климом.

Лабуд може нарасти до метар и шездесет центиметара у дужину, с распоном крила од два метра и педесет центиметара. Врат му је дугачак и витак, благо савијен; са њим лабуд може да допре до муљевитог дна, а да при том не зарони. Перје му је снежно бело или мешавина црног и белог. Постоје, такође, и црни лабудови. Лабуд може сатима да остане у води, а да се не накваси, јер му је перје заштићено масноћом коју излучује жлезда смештена крај репа. По потреби лабуд врхом кљуна узима ту масноћу и с њом премазује перје.

"Прсти" лабуда су међусобно спојени чврстом опном. Када се креће у води, они се шире и претварају у неку врсту весла. Када се приближи време да лабудица снесе јаја, мужјак и женка саграде гнездо близу обале од трске и сламе. Женка ишчупа мало свог перја да би лежај у гнезду био што мекши. Обично снесе пет или шест јаја зеленкасте боје на којима одлежи тридесетак дана.

Мали лабудови чим додирну воду, покрећу ноге и пливају, без икаквог претходног учења.
У петом месецу по први пут полете. Сматрају се одраслим и почињу самостално да живе.

Врх

Ракун

По свом телу, чврстом и здепастом, ракун издалека подсећа на медведа или пса, али ни са једним није у сродству.
Амерички ракун је распрострањен по Северној Америци. Тело му је дугачко око 60 цм, а реп око 25 цм. Ноге су му кратке и, као и цело тело, пресвучене густим и дугачким крзном. Предње и задње шапе, које су голе, имају по пет прстију наоружаних панџама. Реп му је ишаран са пет белих прстенова и завршава се црном тачком. Длака му је мекана, лепе жућкастосиве боје. Глава му је широка, а њушка издужена и шиљата. Уши су међусобно удаљене, док су очи веома близу. На образима и око очију расте му црна длака, па изгледа као да ракун има маску на лицу.
Ракун борави у шумама којима протичу реке или у подручју језера. Обично се креће ноћу, али ако га
нико не омета и дању излази из свог склоништа и тражи храну. По дрвећу се креће невероватно спретно. Ракуни живе у групама. Поред животињске, користи и биљну храну.
У Јужној Америци живи ракун раковичар. Он је мањи од америчког ракуна. Крзно му је жућкасто-сиве боје на горњем, а бело на доњем делу тела. Реп му је црн са четири бела прстена.
Ракуново крзно је лепо и топло. У претпрошлом веку канадски трапери носили су зими карактеристичну тамносиву шубару (као Дејви Крокет) којој је са стране висио прстенасти ракунов реп.
Крајем пролећа женка окоти од четири до седам младунаца. Од другог до шестог месеца мајка их учи да пливају, боре се, сакривају на стаблима и како да оперу храну пре јела. Кад напуне шест месеци њихова обука је завршена. Ипак, младунци остају са мајком још шест месеци након чега отпочињу самосталан живот. Врх

Мравојед

Мравоједи имају врло издужено тело, а исто тако су им издужени глава и њушка. Реп им је дугачак готово као половина тела. Крзно мравоједа је густо и чупаво и покрива им читаво тело, а поготово горњу страну. Усни отвор им је врло узак, језик дугачак, танак и заобљен тако да подсећа на црва. Имају веома мале уши и очи.

Највећа врста, велики мравојед, настањује широко подручје Јужне Америке. Одрасли мравојед је дугачак 1,30 м, а с репом, чија дужина износи 68 цм (са длаком најмање 95 цм), често и више, укупно око 2,30 м. Мужјаци могу бити и већи. Иначе, мравоједи уопште немају зубе.

Храни се искључиво термитима. мравима и њиховим ларвама. До њих долази тако што чепрка и раскопава панџама предњих ногу мравињаке, термитњаке, а онда пружа дугачак језик међу инсекте и увлачи га, покривеног мравима, у уста. То понавља све док се не наједе или док мрави и термити престану да се појављују. Врх

Морж

Овај морски сисар живи у арктичким пределима, дуж обала Канаде, Сибира, Камчатке, Аљаске, Гренлнда, Норвешке. Дугачак је и до четири метра, а достиже тежину преко једне тоне. Морж има два велика очњака који попут кљова вире из горње чељусти. Они му служе за копање по морском дну у потрази за мекушцима. Могу да нарасту преко 70 цм. Његове кљове коришћене су за израду балчака за мачеве и бодеже и за израду харпуна. Због тога је моржевима све до половине прошлог века претило истребљење. Тада је донет закон којим су стављени под заштиту, тако да данас више нису угрожени.
Вешт је пливач. Пливајући достиже брзину и до 24 км на час. Може да остане под водом десет минута и зарони до дубине од 80 метара. У зависности од годишњег доба сели се са севера на југ.

Моржеви су пронашли веома удобан и оригиналан начин селидбе. Збијени на великим леденим плочама, опуштено леже и сунчају се док их носи морска струја. Притом се лењо чешу због бројних паразита који су настањени на њиховој дебелој, набораној кожи.
Тело им је издужено и по средини најдебље, па се постепено сужава. Из великог тела вире удови као велика кожната, пљосната весла надоле и наниже. Све четири ноге имају по пет прстију с кратким тупим панџама иза врхова прстију. Глава му је мала. Са обе стране њушке расту мали бркови. Очи су сјајне и заштићене избоченим капцима.
После парења, које се највероватније одвија у мору, следи двадесет месеци трудноће и најзад у априлу или мају женка донесе на свет једно младунче дугачко метар ипо и тешко до 65 кг. Младунче остаје са мајком неколико година све док његови зуби, нарочито предњи кутњаци у потпуности не израсту. Због своје величине има мало непријатеља.
Илустрација: Саша Арсенић Врх

Горила

Горила је најкрупнији и најјачи мајмун. Има веома развијене мишиће и крупне кости. Када се усправи, достиже висину и до 1,80 м. Руке су му несразмерно дуже од ногу.

Врат му је кратак и због тога његова велика глава изгледа као да је спојена са раменима. Очи су му ситне а нос спљоштен. Покривен је црном длаком која у старости прелази у сиву боју.
Живи у тропским шумама афричких држава као што су: Камерун, Конго, Нигерија, Габон.
Гориле су углавном биљоједи. Хране се воћем, лишћем, цветовима, младицама, кором дрвета. Ретко су агресивни према људима. Нападају само кад су изазвани и узнемирени.

Женка окоти једно младунче у гнезду на дрвету, на висини и до десет метара.
Дуго га доји. Мали горила може да се брине о себи тек после две године.
Највећу снагу достиже са осам година.

Илустрација: Саша Арсенић Врх

Лав

Лав је веома распрострањен у Африци, јужно од сахарске пустиње. У Азији, међутим, помало изумире. Због тога је заштићен посебним законима који забрањују или ограничавају лов на лавове.

Лав, као и тигар, припада породици мачака. Поносит је, снажан и храбар. Није узалуд прозван краљем свих животиња. Свој живот проводи у шумама и у саванама, где расте трава висока до два метра. Дању обично спава, а увече, по заласку сунца, полази у лов.

Може да порасте до један метар у висину и до два метра и осам десет сантиметара у дужину. Тежина му се креће око две стотине килограма. Очи су му жуте, а зенице се по потреби шире. Боље види при слабом светлу. Мужјаци се од женки разликују густом гривом која им обавија главу и врат.

Тек окоћени лавићи су велики као мачка и исто као мачка фркчу и мијаучу. Лав прибавља храну за лавицу док она доји младе, пази на њих и брани их и по цену живота.

Кад напуне четири месеца лавићи почињу да једу и комадиће меса, а са годину дана мајка их поучава вештини лова. Лав доживи старост, у просеку, од тридесет и пет до четрдесет година. Врх

Коњ

Коњи су живахне, паметне и окретне животиње. Према осталим животињама односе се мирољубиво и добродушно уколико нису нападнути. Претпоставља се да су коња као домаћу животињу некако у исто време почели да користе Кинези, Индијци и Египћани.

Домаћи коњ живи у свим крајевима света, претежно у равничарским пределима. То је веома интилгентна животиња коју користе за јахање и вучу.

Коњ једе биљну храну. Кад је у покрету поједе дневно до двадесет килограма сена и педесет килограма зоби. Ако се одмара поједе око осам килограма сена, два килограма зоби и тринаест килограма јечма.

Коњ може да нарасте готово два метра у висину и да достигне тежину 1000 килограма. Коњи бораве у шталама. Тешко подносе самоћу, па им друштво праве и неке друге животиње, као што су мачка или кокошка.

Постоји више врста коња: јахаћи, теглећи и патуљасти, такозвани пони. Према боји длаке називају се различитим именима: вранац ако је црне боје, риђан ако је црвенкасте боје с риђим преливима и дорат ако је риђе боје са црном гривом и репом. Врх

Гепард

Гледајући (површно гепард се веома лако може заменити с леопардом, јер, као и леопард, има витко тело и истог је раста. Међутим, за разлику од леопарда глава му је мања и округлија, уши краће и облије, очи веће. На предњој страни њушке истичу се две црне пруге које се од унутрашњих углова очију спуштају до усана. И длака му је другачија: кратка и глатка по целом телу, изузев потиљка где је нешто дужа. Посебно се разликују пеге које су код гепарда пуне и подједнако распоређене.

Гепард има кратак врат који повезује главу с мршавим телом. Трбух му је увучен, ноге су веома дугачке, гипке и мишићаве. Чула су му веома развијена. Интелигентан је, што га уз снагу и брзину, чини једним од најопаснијих непријатеља газела и антилопа. Никад не убија из пуког задовољства. У лов креће по дану и то искључиво да прибави храну. Веома ретко напада домаће животиње

Ухваћено младунче може се одгојити као какво псетанце. Трпи ремен и допушта чак и страним особама да га помилују. Привржен је господару, па зато за њега кажу да је, у ствари, велики пас одевен као мачак. Живи у Азији и Африци. Врх

Лос

Лос је див у породици јелена, али је међу њима и најмање складан. Висок је, а истовремено и здепаст с готово наказном њушком. Лос живи у северним пределима Европе и Азије: У северној Шведској, Норвешкој и Сибиру. Настањује дивље шуме, богате каљугама и мочварама, и то шуме врба, бреза и другог лиснатог дрвећа. Кад је врућина прејака и инсекти постану неподношљиви, сели се на више положаје. Лосови се крећу сами или у мањим групама. Обожава воду и може се сатима купати. Прелази преко мочвара у које се не усуђују да зађу ни човек, ни друге животиње. Поред северног лоса постоји још једна врста: амерички лос. Те животиње су крупније и тешке су преко 1000 кг. Живе углавном у Канади и на Аљасци. Лосу прете разни непријатељи: вук, медвед, рис и шумска куна. Углавном подноси близину других животиња, али у заробљеништву не трпи јелене, јер му они својим непрестаним наглим покретима л ремете мир. Лосово младунче се окоти почетком маја, у шумском густишу где се женка склања да га донесе на свет. Младунче веома брзо ојача и већ за три до четири дана може да следи мајку, која непрекидно бдије над њим. Истовремено је груба и непријатна према туђим младунцима који траже заштиту. Таква сирочад не би преживела да није мужјака који их прихватају и брину о њима. Врх

Тигар

Тигар је прелепа мачка риђе длаке прошаране попречним црним пругама које се на репу спајају у колутове. Виши је и виткији од лава, али по снази и брзини уопште не заостаје за њим. Веома је спретан, издржљив и брз, па у пуном трку достиже брзину и од 80 км/х. Може да скочи и до шест метара у дужину, а и одличан је пливач, када је то потребно. Време углавном проводи у заседи, на скровитом месту у близини појила. Изузев великих животиња, као што су слон, носорог или биво, спреман је да нападне све, а у недостатку крупних животиња (на пример дивљих свиња), задовољиће се и ситним, па чак и мишевима. Не устручава се да нападне и човека, па је тако у Индији забележен случај да је читаво село морало да се исели због напада тигрова.

Живи на великом простору азијског континента, до Сибира на северу, Кавказа на западу, па све до Јаве и Суматре, и Тихог океана на југоистоку. Најрадије борави поред река у непроходним подручјима обраслим бамбусом и другим биљем; мада га има и у џунглама и високим шумама севернијих подручја. Женка тигра обично окоти 2-3 младунчета који су, као и мачићи, потпуно слепи и беспомоћни. Са навршених месец и по дана престају да сисају, али су и даље у потпуности препуштени мајчиној бризи. Када напуне 6 месеци, прилично су спретни и снажни и тада почиње њихова ловачка обука. Са две године они су већ одрасле звери способне за самосталан живот.

Због свог прекрасног крзна тигрови су често и сами жртве. Људи их лове и убијају, а нека домородачка племена веома цене тигрово месо; у Кини су нарочито цењене његове кости које сматрају лековитим и користе их за справљање разних мелема и масти. Врх

Камила

Камила је животиња незграпног изгледа, крупног тела и танких ногу. После слона и жирафе она је највиши сисар на земљи. Глава јој је издужена и завршава се расцепљеном горњом усном; врат јој је дугачак, а тело прекривено чупавим вунастим крзном, најчешће боје песка. Оно што камилу чини посебном животињом јесте невероватна способност преживљавања и у суровим пустињским условима где температура дању достиже и 70 степени, а ноћу пада и испод нуле.

Човеку је камила веома корисна: служи за јахање, преношење терета, даје млеко и месо; од коже се праве огртач и шатор, од костију алатке и сувенири, а њен измет користи се као огрев. Ка мила на свет доноси једно младунче које годину дана па и дуже.

Не сметају јој ни велике надморске висине. Толику издржљивост јој омогућава успорена размена материја у организму и савршен пробавни тракт. У кишном периоду, када је испаша добра и сочна, грба на њеним леђима достигне тежину и до 15 кг, а после дугих и напорних путовања смањи се 2-3 кг. Камила може одједном да попије и до сто литара воде коју такође складишти у својој грби.

Храни се искључиво биљном храном и при томе није ни мало избирљива. У недостатку сочне биљне хране задовољиће се потпуно сувим биљкама, па чак и гранчицама препуним трња.

Упркос томе она је веома брза и због своје издржљивости и скромних потреба представља праву драгоценост за своје господаре; мада због тврдоглавости и невероватне упорности уме да буде и права напаст. Врх

Бизон

Бизон је друштвенији од осталих врста говеда, али стада која се виђају по равницама не представљају само једно крдо, већ се деле на мање скупине. Различити полови везују се само за време парења. Иначе, током године, бикови живе у одвојеним групама, а краве уз телад. Ипак, остају у контакту - једно крдо иде за другим. Лети се распрше по травнатим равницама, а зими скупе у шумовитим пределима, често на шумом покривеним обалама река и језера.

Као највећи непријатељ бизона показао се човек. Некада су непрегледна крда ових животиња крстарила и Европом и Америком, али су их ловци скоро сасвим истребили. Због топлог крзна и укусног меса, бизони су готово нестали са лица земље. Тело бизона је прекривено густим коврџавим смеђим крзном које на глави прелази у густу и тамну браду. Иако делује да су троми и незграпни, бизони заправо могу да трче веома брзо, а кроз мочваре и воду лако газе и пливају. Такође се знају и добро бранити од непријатеља. Баш зато што су бизони снажни и способни, грбљивци током напада покушавају да одвоје младо теле од стада, јер га је лакше савладати од одраслих бизона. Врх

Зебра

Зебра је висока у раменима и до метар и по, а дугачка и до два метра. Длака јој је ишарана црним и белим пругама што јој помаже да буде незапажена у савани где је због јаких сунчевих зрака изразито наглашен контраст светлих и сеновитих зона. Глава јој је крупна, врат кратак и мишићав, а труп снажан. Реп се завршава црним чуперком. Захваљујући својим чврстим копитама зебра лако трчи по каменитом тлу и може да достигне брзину од 60 км/х Нападне ли је нека звер, зебра се брани ударцима копита и често натера нападача у бег. Живи у мањим крдима у савани. Дању пасе траву и одмара се у сенци дрвећа. Када је око њих мирно, зебре се забављају утркивањем и скакањем. Предвече крећу ка појилу, опрезно, јер знају да их тамо вребају непријатељи. Вид и слух су им веома развијени, па готово увек опазе приближавање звери. Због тога газеле и други биљоједи настоје да живе уз њих - ако зебре ударе у бег и остале животиње беже за њима. Чим се окоти, младунче зебре стаје на ноге и тражи млеко. Сиса неколико месеци, а затим се придружује крду на испаши. Брзо расте, а мама га надзире и дозива рзањем. Пруге младих зебри су светло смеђе боје, а тек када сасвим порасту постају црне. Зебра просечно живи до тридесет година. Врх

.